Jedna hemisfera u njenoj kosi

Pusti da dugo, dugo udišem miris tvojih kosa, da u njih zagnjurim čitavo lice, kao žedan čovek u izvorsku vodu, i da zalepršaju pod mojom rukom kao mirisavi rubac, da se vazduhom razmahnu uspomene.

Kad bi mogla znati šta sve vidim! Šta sve osećam! Šta sve osluškujem u tvojim kosama! Duša mi putuje mirisom nošena, kao duše drugih ljudi ponete muzikom.

U tvojim je kosama čitav jedan san, pun jedrilja i jarbolja; u njima su debela mora čiji me monsuni nose put dražesnih podneblja, gde je prostor plavlji i dublji, a vazduh mirom miriše od plodova, lišća i ljudske kože.

U okeanu tvoje kose nazirem luku što mravinja od setnih pesama, od snažnih ljudi svekolikih naroda i od brodovlja svakakvih oblika, čiji se tanani i zamršeni obrisi ocrtavaju na neizmernom nebu kojim se baškari večita vrelina.

U milovanju tvoje kose opet nalatim klonuća iz dugih časova provedenih na ležaju u kajiti jedne lepe lađe, uz uljuljkivanje blagih talasa u luci, među posudama sa cvećem i osvežavajućim testijama.

U žarkom ognjištu tvoje kose udišem miris duvana izmešan sa opijumom i šećerom; u noći tvoje kose vidim kako blista beskraj tropskog plavetnila; na paperjastim obalama tvoje kose opijam se pomešanim mirisima smole, mošusa i kokosova ulja.

Pusti da dugo grizem tvoje vitice, teške i vrane. Kad grickam kose tvoje, gipke i neposlušne, čini mi se da jedem uspomene.

U jedan čas ujutro

Najzad! Sam! Čuje se još samo kloparanje poneke zakasnele, satrvene kočije. Tokom nekoliko časova imaćemo bar tišinu, ako ne odmor. Najzad! Tiranija ljudskog lica se izgubila, i odsad ću sam biti vinovnik svoje patnje.
Najzad! Dopušteno mi je, dakle, da se razgalim kupanjem u pomrčini! Najpre, dvostruki okretaj u bravi. Čini mi se da će taj okretaj ključa uvećati moju samoću i ojačati barikade koje me sada dele od sveta.
Užasan život! Užasan grad! Da ukratko izložimo protekli dan: video više književnikaod kojih me je jedan pitao da li se može otići u Rusiju kopnenim putem (bez sumnje smatra Rusiju ostrvom); izdašno raspravljao sa urednikom jednog časopisa, koji na svaku primedbu odgovara: "Ovde su okupljeni čestiti ljudi", što podrazumeva da sve ostale listove uređuju lupeži; pozdravio dvadesetak osoba među kojima petnaest meni nepoznatih; podelio stisak ruke u istim razmerama, a nisam bio obazriv da prethodno kupim rukavice; popeo se, kako bih ubio vreme, tokom pljuska, kod neke akrobatkinje koja me zamolila da joj nacrtam kostim za ljupku Veneru; učinio podvorenje upravniku jednog pozorišta, koji mi je, opraštajući se, rekao: "Možda biste dobro učinili da se obratite Z...; to je najnezgodniji, najgluplji i najslavniji od svih mojih pisaca; s njim biste možda mogli doći do nečega. Nađite se s njim, a potom ćemo videti"; hvalisao se (zašto?) mnogim gadostima koje nikada nisam učinio, a kukavički poricao neke druge rđave postupke koje sam izvršio s radošću, prestup iz razmetljivosti, sagrešenje iz bojazni šta će svet reći; odbio jednom prijatelju prirodnu uslugu, a dao pismenu preporuku jednoj preispoljnoj hulji; uh! je li tu odista kraj?
Nezadovoljan svima i nezadovoljan sobom, veoma bih želeo da se iskupim i malo pogordim u tišini i usamljenosti noći. Duše onih koje sam voleo, duše onih koje sam opevao, ojačajte me, podržite me, odagnajte od mene laž i sablažnjiva isparenja sveta; a ti, Gospode Bože moj! udeli mi milost da stvorim nekoliko lepih stihova koji meni samome dokazuju da nisam poslednji među ljudima, da nisam niži od onih koje prezirem!

Rasan konj

Ona je veoma ružna. Međutim, ona je izvrsna! Nju su Vreme i Ljubav rovašili svojim belezima i surovo je poučili šta svaki minut i svaki poljubac otkinu od mladosti i od svežine.
Istinski je ružna; ona je mrav, pauk, ako hoćete, pravi kostur; ali je ona i melem, eliksir, čarolija! ukratko, ona je bajna.
Vreme nije moglo da naruši praštava sazvučja njenoga hoda ni neuništivu skladnost njene građe. Ljubav nije pokvarila prijatnost detinjeg joj daha; a Vreme nije iščupalo ni jednu vlas bujne joj grive iz koje divljim mirisima odiše sva životnost francuskog juga: NIm, Eks, Arl, Avinjon, Narbona, Tuluza, gradovi suncem blagosiljani, puni ljubavi i čari.
Nju su Vreme i Ljubav uzalud ljuto ujedali; ni u čemu nisu umanjili neodređenu ali večitu draž njenih dečačkih grudi.
Islužena možda, ali ne i sustala, a vazda junačka, podseća na one konje plemenite rase, koje oko pravog ljubitelja raspozna čak i kada su upregnuti u neku kočiju za iznajmljivanje ili u kakve teške tarnice.
A zatim, tako je krotka i tako revnosna! Ona voli kao s jeseni što se voli; reklo bi se da joj prethodnice zime užižu u srcu neki novi plam, a u ropskoj njenoj milošti nikada ničega zamornog nema.

Opijajte se

Treba uvek biti pijan. Sve je tu: ti je jedino pitanje. Da ne biste osećali strašno breme Vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha.

A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se.

Pa ako se katkad, na stepeništu kakve palate, na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu, pticu, časovnik, sve što juri, sve što kruži, sve što huči, sve što peva, sve što govori, zapitajte koji je čas; i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: '' Čas je da se opijate! Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se; opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja.''